Spomenutog dana oko 18 sati djeca: Ivanka Ivanković, Mirjana Dragićević, Vicka Ivanković, Ivan Dragićević, Ivan Ivanković i Milka Pavlović vidjeli su na predjelu zvanom Podbrdo (na brdu Crnica) divnu, mladu ženu s djetetom u naručju. Taj put im ona nije ništa rekla, nego je samo rukom davala znak da joj se približe.
Ali oni, iznenađeni i prestrašeni, nisu joj ipak pristupili bliže, iako su odmah pomislili da je to Gospa, prenosi medjugorje-info.com.
Prvi dani ukazanja 24. lipnja 1981.- Razgovor fra Janka Bubala s Vickom
J – I, kad je to tako, daj ispripovijedaj mi kada i kako je došlo do prvoga ukazanja? Najprije reci kada je to bilo?
V – Fra Janko, ta, to barem svak zna, ali evo kad oćeš: prvo ukazanje je bilo na Ivanjdan, 24. 6. 1981. godine.
J- Znaš li , barem otprilike, u koliko sati?
V – Nekako iza pet popodne.
J – Sad mi reci nešto opširnije kako se to dogodilo i kako si se ti tu našla?
V – Ma, to je duga priča. Oću li pričat sve ili samo ono glavno?
J – O svemu. I to: što više, to bolje, da bi nam jednom taj, da tako kažem, sudbonosni čas bio što jasniji.
V – Dobro. Ja ću govorit, ali ti mi moraš pomagat svojim pitanjima, jer ko zna kud ću ja otići…
J – Dobro, Vicka. Ja ću ti sigurno i dosaditi svojim pitanjima, ali daj ti počni!
V – Pa, evo, ovako: Kako i znaš, taj dan bila je svetkovina. Ali ja nisam išla na misu jer sam morala ići u Mostar na ‘produžnu’ nastavu.
J – Kakvu produžnu nastavu?
V – E, bila sam pala iz matematike, pa su nas zvali na tu produžnu.
J – Dobro. A onda?
V – Došla sam kući nekako ako podne. Bila je strašna vrućina i stiska u autobusu, pa znaš kako je.
J – I, onda?
V – Kad sam se malo odmorila, nešto sam jela i zaspala. A malo prija toga naišle su k meni Mirjana i Ivanka. Mi smo se već izjutra bile dogovorile da ćemo prid mrak malo izać na. šetnju. Mi srno ti uvijek bile zajedno.
J – Dobro. Pa onda?
V – Ja sam slatko zaspala. Dosta sam spavala, a onda me je probudila sestra Zdenka. I, varala me je, da odmah ustanem, da ću zakasnit u školu. I, tako.
J – Biva, bila si se teško razlijenila?
V – Ma nisam se baš tako razlijenila, nego eto šta ću.
J – A, onda?
V – Ustala sam, obukla se i pošla tražiti Ivanku i Mirjanu.
J – Gdje si ih tražila?
V – Najprije sam pošla u Jakišine matere. Ona je Mirjanina tetka, pa mislim, sigurno su tu.
J – I, tu si ih našla?
V – Ne, ne! One su bile tu, ali su onda otišle ko na šetnju, a njoj su rekle da one odoše onim makadamom k Čilića kućam, a kad ja dođem, da iđem za njima.
J – Tako je to onda i bilo?
V – Jest. Ja sam malo pošla tim makadamom i ugledala sam nji dvi i malu Milku Filipovu. Sve tri su se u nešto zabuljile i nekakve ko poplašene. Mašu mi rukom da dođem. Ja požurim, ali nešto mi čudno… U što su se one tako zabuljlile!?
J – A u što?
V – Kad sam došla do nji, one mi sve uglas kažu: »Vicka, eno Gospe!« Ma, šta je njima? Kakve Gospe! Ja sam stvarno pomislila da one vide zmiju, pa da me varaju. Zgrabila sam papuče s nogu i pobjegla bosa – ko luda.
J – Kamo si pobjegla?
V – Pa, dolje kućama. Da kud ću!
J – I, tako ti toga dana nisi ništa vidjela?
V – E, čekaj. Nisam ja još svršila.
J – Pa, dobro. Hajde pričaj!
V – Ja sam se dolje nad kućama zaustavila i udarila u plač. Samo bi plakala. Kako se oni igraju s Gospom! I, tako. Nisam znala ni kud bi ni šta bi.
J – Tako si valjda onda otišla kući?
V – Ne, ne. Dok sam ja tu bila, naišla su ona dva Ivana.
J – Koja dva Ivana?
V – Ivan Stankov i Ivan pok. Joze. Nosili su nešto jabuka u jednoj najlonskoj vrećici.
J – I, valjda te pomudlili jabukama?
V – Jesu, ali meni nije bilo do jabuka. Nego, samo mi se vrtilo u glavi ono »eno Gospe«.
J – A što se najposlije »izvrtilo«?
V- Ja sam kroz plač zamolila Ivana Stankova, da odemo gori k onim trima što kažu da vide Gospu. Ivan me je posluša, i pošli smo gori. Jasam mu govorila: »Ne moramo je mi vidit, ali da odemo… «
J – Ivan te je valjda poslušao?
V – Pa, je – da šta je!
/HERCEGOVAČKI PORTAL/
