Kad bi me pitao Bože, što mi večeras treba,
rekao bih ti ništa
stvarno meni ništa ne treba,
ali sjeti se onih koje si mi darovao,
koje ljubim, koji me ljube
pomozi im u njihovim mukama
koje ih iznenade svaki dan
u njihovim kušnjama koje se ponavljaju
u njihovim borbama sa sobom i zlom oko njih
u njihovim iscrpljivanjima, nesnosnim teretima
u njihovim nemoćima da pomognu sebi
i onima koje nose
u njihovim strahovima, da se sutra ne ponovi isto
u njihovim križevima koji su često veliki kao kuća,
a ne vide se, ne osjete se,
samo ih nose bez trenutka odmora
budi im blizu
čuj ih, odmori ih
rastereti ih, poslušaj ih
jer znam da oni ništa ne traže
osim da sutrašnja muka bude barem malo manja,
a da ih Ti nikada ne ostaviš same.
”ODMOR DUŠE” – fra Zvonko Benković
Foto: /Ramski vjesnik/
/Misija FRAMOST/
